Tag: филозофија ума
Одражане треће „Синтезе“: Др Игор Шево о књижевности као ултимативном тесту за AI
Да ли алгоритам може да разумије иронију? Може ли машина, која свијет посматра кроз статистичку вјероватноћу наредног токена, заиста схватити „тежину“ стиха? Ова и слична питања обиљежила су трећи сусрет у оквиру серијала „Синтеза“ са др Игором Шевом.
У амфитеатру 203 Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, у организацији Лабораторије за експерименталну психологију, одржано је предавање под називом „Књижевност као тест интелигенције – испитивање симболичке дубине језичких модела“.
Након што су претходни сусрети били фокусирани на техничку архитектуру и еволутивне алгоритме, др Шево је овога пута направио храбар искорак ка хуманистици, користећи књижевност као ултимативни лакмус папир за процјену стварних способности вјештачке интелигенције (AI).
Више од пуке статистике
Др Шево је предавање отворио проблематизовањем стандардних инжењерских метода за евалуацију модела. Иако технички „бенчмарци“ (попут предвиђања наредне ријечи) пружају квантитативне податке, они често не говоре ништа о суштинском разумијевању. С друге стране, субјективни осјећај корисника (тзв. vibe check) није научно релевантан.
„Књижевност има нешто слично – она јесте субјективна, али постоје мјерила вриједности. Постоји разлика између генерисања граматички исправне реченице и стварања стиха који носи семантичку дубину,“ истакао је Шево.

Поезија као алгоритамски изазов
Централни дио предавања био је посвећен анализи како велики језички модели (LLM) „виде“ поезију. Публика је имала прилику да чује како модели, који немају сјећање у људском смислу већ сваки пут изнова генеришу контекст, приступају проблему риме и метра.
„Када човјек пише пјесму, он планира унапријед. Он зна крај стиха прије почетка. Модел, с друге стране, предвиђа токен по токен. То што AI успијева да склопи сонет је фасцинантно, али често резултује клишеима јер модел бира статистички највјероватнији исход,“ објаснио је предавач.
Посебну пажњу изазвала је анализа Шекспировог Сонета 130, гдје је др Шево илустровао разлику између људске креативности која намјерно руши очекивања (субверзија клишеа) и вјештачке интелигенције која, по својој природи, тежи просјеку и опонашању, осим ако није специфично „научена“ или подстакнута да буде креативна.
Закључак: Циљ размишљања је да не морате размишљати
Кроз примјере од дјечијих пјесмица, преко „генерисаних“ стихова о хљебу и кухињи, па све до француског симболизма и Рембоа, закључак вечери је био да права интелигенција подразумијева способност руковања симболима и апстрактним концептима, а не само синтаксичку исправност.
Серијал „Синтезе“ наставља своју мисију повезивања неспојивог – когнитивне науке, рачунарства и умјетности, доказујући да је за разумијевање будућности технологије неопходно познавање дубине људског духа.
