Етички стандарди у научном публиковању

Етички стандарди у научном публиковању

Етички стандарди у научном публиковању

Етички стандарди у научном публиковању

Етички стандарди у научном публиковању

filozofski-small
news-image

Основни задатак научног публиковања је у чувању и дијељењу већ стеченог знања, односно у подстицају напретка и развоја науке. Да би се осигурао крајњи истраживачки циљ важно је да се научно публиковање придржава етичких стандарда. Од научника очекује се часно понашање јер су многе фазе публиковања подложне злоупотреби путем фабриковања (измишљања података), фалсификовања (прилагођавања података) и плагијата (присвајање туђег рада као властитог). Овим се стварају негативне посљедице за ауторе, њихове колеге, радну институцију и читаву академску заједницу.

Лажне информације стечене на тај начин поништавају свако будуће истраживање које их користи. Беспотребно троши ресурсе других истраживача и посебно је опасна у медицини јер може да угрози животе пацијената. Што се могло примијетити штетним дезинформацијама током пандемије коронавируса. Скандалозни случајеви злоупотребе брзо доспијевају у фокус медијске пажње, стварају негативну слику и доводе до губитка повјерења у саму науку. Што може бити погубно јер се наука углавном финанcира из јавних средстава. Институт за хуманистичке и друштвене науке Филозофског факултета напомиње да се неколико етичких проблема јавља на релацији аутор-уредник-рецензент.

Аутор је особа која доприноси изради рада, у стању је презентовати резултате читавог рада, договорила је све интелектуалне несугласице са коауторима и дала одобрење за публикацију. Аутор је дужан објављивати своја научна сазнања да би од тога бенефите стекли и други истраживачи. Дужан је правилно цитирати преузете идеје по могућности из примарних извора и прилагодити се читаоцу јасним и недвосмисленим изражавањем. На нивоу аутора поред класичног плагијата етички проблематичним постају аутоплагијат и почасно ауторство.

Аутоплагијет настаје када се исти рад објављује на неколико различитих мјеста (дуплирани аутоплагијат) или када се исто истраживање у измијењеном облику објављује у већем броју текстова (исјецкани аутоплагијат), односно када се склапа текст преузимањем дијелова већ објављеног рада (фрагментарни аутоплагијат). Аутоплагијат нема допринос развоја науке искључива му је намјера стварање илузије продуктивности. Наравно дозвољено је користити свој претходни рад, али се треба цитирати као и сваки други извор.

Почасно ауторство настаје када се особи која је помогла да до истраживања дође приписује статус аутора. Неријетко млади истраживачи дописују угледног аутора да би тиме њихов рад прије био прихваћен у  процесу публиковања. Али је исто тако чест је случај да старији истраживачи стављају под притисак млађе колеге да их додају на своје радове у којима нису значајно учествовали чиме лажно повећавају своју библиографију. Из тог разлога неки часописи захтијевају да сваки од коаутора тачно наведе свој допринос а да се осталим који су помогли истраживању захвали у рубрици Признања. Дописивање коаутора постаје озбиљан проблем академске заједнице. До скора рекорд највећег броја 5145 коаутора држао је рад из физике, да би га од скора увелико премашио рад из медицине са 15025 коаутора

У почетку уредник је био једини рецензент да би пракса спољњег рецензирања средином прошлога вијека постала уобичајена у свим научним областима. Дужност рецензента је да својим мишљењем помогне аутору да оствари научне стандарде. Своје примједбе и сугестије треба изразити на неутралан и професионалан начин са аргументованим образложењима. Од рецензената се захтијева да активно и правовремено обављају своје активности, да чувају повјерљиве информације добијене привилегованом позицијом првог читања рада недоступног остатку академске заједнице, да су дужни обављати овај посао бесплатно јер се тиме значајно развија квалитет наука. У случајевима сукоба интереса, када се познаје аутор или теза рецензираног текста побија/потврђује њихов рад, понуду за рецензирањем треба одбити. Дупла слијепа и непристрасна рецензија од суштинске је важности осигуравања квалитета публиковања.

Основан дужност уредника налази се у надгледању читавог процеса научне продукције. Њихов задатак је да промовишу етичке стандарде које је неопходно испоштовати, доносе одлуке о анонимном избору рецензената, прихватају и одбијају радове, разрјешавају конфликте интереса, рјешавања теоријска неслагања између аутора и рецензента, откривају и кажњавају плагијате кориштењем софтверских алата (Turnitin, IThenticate, Ouriginal), откривене плагијате јавно повлаче из објаве и о томе обавјештава научну јавност. Уредници се бирају из реда угледних научника и чувари су научног квалитета. Непримјерено је уредничко понашање мобинг, матлетирање, дискриминације, кориштења лажних рецензената или услуга аутора из сјенке (ghost writer). Узорно уреднично понашање карактерише отвореност и доступност у комуникацији, честитост, поузданост, објективност, коректности и менторство млађих нараштаја.

Циљ сваког научног пројекта (дисертације, хипотезе, извјештаја, експеримента) је ширење знања. Да би остварио тај циљ научници (аутори, рецензенти, уредници) мора поштовати етичке принципе у свим димензијама свога рада. У прикупљања и интерпретацији података, односу према другим истраживачима и испитаницима, као и у оцјењивању односно публиковању резултата свога истраживања потребно је очувати академски интегритет.